Ударна фраза „Бог је мртав“ претставља писатељски израз савремене неверице. Много је изражено у овој фрази која не може се наћи у многих прозних израза савременог атеизма и агностицизма. Успостављена је живописна разлика између претходног периода када је човек, који је веровао у Бога и је утемељивао свој живот и институције према Њега, и новом периоду за чијим становницима је ово некада свепросветитељско сунце сада постало избрисано, и јавила се потреба да се новоме животу и друштву омогући нова оријентација.
Фраза сама по себе очигледно измишљена од стране Ничеа пред једног века, дуго време је била корисћена за изражавање ставова на релативно неколикох Христових непријатеља, а пре свега “егзистенцијалиста”, али у новом времену је изазвало контроверзије, и прихваћена је и у радикалним Протестантским круговима притом није престало да претставља забринутост јавном новинарству и медиума. Јасно је да је емоционални израз у Западном друштву ударено у целини; јавни интерес за “смрти Бога”, учинило је овај феномен да претставља један од знакова времена.
За да би се схватило шта претставља овај знак, на почетку мора се протумачити његов историјски контекст. По својој природи, претставља негација-реакција насупрот Хрисћанском погледу на свету, кој акцент ставља на аскетизму и невидљивом рату против ђавола и света са циљем да би се добила вечна радост преко ујединење са Бога у Царство Небеско. Утемељивачи нове филозофије су прогласили Хрисћанског Бога за “мртвог” и прокламирали човека за бога на Његовом месту. Ово мисловно стајалиште је само последња фаза савремене борбе против Хрисћанства, која је резултирала данас у универзалном триумфу невере.
Меѓутим савремени контроверзни погледи каналишу ка новом и необичном феномену: Сада ,,Хрисћани” су они који су неверници. Ипак у контексту на то, логична је кулминација једноме историјском процесу који је започео на Западу са раскол на Цркве у Риму. Раздвојени над девет века, од Христове Цркве, Западно Хрисћанство константно поседује испаривање на остатка од истинског Хрисћанства сачувано од стране Свете Ортодоксије. Данас је процес завршен и велики број Католика и Протестаната тешко су распознатљиви од неверника; иако они још увек се себе називају Хрисћани, то може да буде само такво по себи, зато што за њих само Хрисћанство је претворено у супротном: вера у свету. У ово се може посматрати оно што је један Православни мисаоц нарекао као ,,Аутодеструкција Хрисћанства”. Хрисћанство подривано од својих претставника кои траже целосно слагање са светом.
Чудна паралела са овом новом “теологијом” је постала врло карактеристична на крају из “литургијског” живота на Западу. Широкораспрострањен публицитет био је даден на почетку ове године [1966], на “рокенрол” услуге у цркви Стари Југ у Бостону, када тинејџерима је било дозвољено да играју у ходницима цркве уз придружбе на бучне популарне музике. У католичким црквима ,,џез масе” постали су све више и више учестани. Привидна намера оних који су одговорни за ове појаве је иста као и она намера радикалних теолога: направити веру што више “реалну” савременим људима. Са тиме они признају оно што је очигледно за Православним посматрачима: да религиозни живот у већој мери је мртав у Западном Хрисћанству, али они несвесно откривају и више: немогућност да се направи разлика између цркве и денсхола, између Бога и света, откривају да Бог је мртав у њиховим срцима и само овоземаљско узбуђење је способно за изазивање одговора у себе и у њиховим ,,пост-Хрисћанским” крдима.
Али дали ово све има крај? Наш Бог када је пророковао за доласка Антихристу, причао је за мерзост на запуштење како стоји на светом месту (Свети Матеја 24:15); и Свети Павле, говори за Божјег непријатеља како седи у Божјом храму (II Солун 2:4) и то ће се десити според Јована Златоуста “у свакој Цркви”. Зар овај „Хрисћански атеизам“, зар ове богохулне “богослужбе”, и зар прихваћање непристојних вулгарних манифестација онамо где људи још увек сматрају та места за света, не спремају пут за ту циљ и није дао један предукус томе?
За Западно Хрисћанство Бог је заиста мртав, а и њени лидери само се припремају за доласка Божјег непријатеља, Антихриста. Али православни Хрисћани знају за живог Бога и живе у оквире да целосно сачувају Његову Истинску Цркву. То је ту, у верноме и страсноме праћење на непроменљивој Православној стази – а не у сјајним “екуменалних” унија са новим неверницама кои се гурају са стране Православних модерниста – са тиме ће наши спас бити пронађен.
Orthodox Word, бр. 9, јули / август 1966 година.
Оригинални текст је предузет са сајта deathtotheworld.com и преведен jе на српском језику са стране Полигроздових следбеника.