Од 11. века па све до прве половине 20. једино писмо у масовној културној употреби Срба било је ћирилица. Због разноразних забрана коришћења ћирилице у Аустроугарској (данашњој Војводини и Војној крајини), као и у Босни и Херцеговини и Далмацији, били су присиљени да користе латиницу.
У времену док је Дубровник био независна држава, заједно са посебним идентитетом својих житеља, као и латинске културе, може се рећи да је мањи део Срба за своје културне потребе користио латиницу.
Током владавине Турака посебну потребу су имали делови српског и хрватског етницитета који су примили исламску вероисповест. Они су користили арапско писмо посебно прилагођено доминантним језичким системима у Босни.
Од почетка 19. века и стварања српско-хрватског језичког договора, прво местимично, а потом све интензивније, Срби су почели користити латиницу. Најзначајнији српски културни радник друге половине 19. века, Ђуро Даничић, своје најзначајније дело, Рјечник Југославенске академије знаности и умјетности започео је писати (напомена: Ђуро Даничић је половином 19. века започео са писањем Рјечника ЈАЗУ, који је довршен тек седамдесетих година 20. века), али посебном, реформисаном латиницом чији су знакови у потпуности одговарали ћириличким и делимично правилу „једно слово за један глас“. Та је латиница остала у употреби током двадесетог века само код одређеног броја хрватских филолога.
Латиница се и формално уводи у Краљевину Србију као равноправно службено писмо потписивањем Крфске декларације 1915. године од стране председника Министарског савета Краљевине Србије, Николе Пашића.
Идеја о заједничком – српскохрватском језику, која је уобличена 1850. године Бечким књижевним договором, озакоњена је на целој територији Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (потом назване Краљевина Југославија). Државне власти Краљевине, а касније и власти социјалистичке Југославије, су спроводиле идеју о заједничком, наднационалном српскохрватском језику. Током целог двадесетог века постојала је јака тежња ка уједначењу српске („источне“) и хрватске („западне“) стандардне варијанте српскохрватског језика, која се огледала и у двоазбучју.
По правопису, ћирилица и латиница су стандардна писма савременог стандардног српског језика (двоазбучје). По уставу из 2006. године у службеној употреби у Републици Србији, на целој њеној територији је српски језик и ћирилично писмо, као и у Републици Српској. (извор: Wikipedia)