Kapitalizam je nihilistički poredak ne samo po tome što odbacuje vrednosno rasuđivanje, već i po tome što uništava životvorne potencijale prirode i čoveka. Kapitalistički nihilizam nema samo anti-humanu, već i anti-egzistencijalnu prirodu. Priroda “zna” za smrt, koja je uslov ponovnog rađanja, ali ne i za uništenje života. U prirodi i u istoriji smrt otvara mogućnost za novi život: ona je po svojoj prirodi životvorna. Kapitalizam uništava sam ciklus umiranja i rađanja, što znači životvorne potencijale smrti, i proizvodi destruktivno ništavilo.

Kapitalizam ne stvara samo totalitarnu državu, već i totalitarno društvo. Zapravo, sam život postao je totalizujuća moć koja formira karakter ljudi, njihovu svest, međuljudske odnose, odnos prema prirodi… Čovek postaje uništitelj ne samo putem rada i potrošnjom, već putem kapitalističke životne sfere, što znači živeći kapitalističkim načinom života koji se odvija 24 sata i koji nikoga ne štedi. Kapitalizam primorava ljude da žive destruktivnim načinom životom i na taj način postanu saučesnici u uništavanju sveta. Sve bespoštedniji život, koji se zasniva na sve bržem odvijanju procesa kapitalističke reprodukcije, dozvoljava ljudima da opstanu samo ukoliko se ponašaju u skladu s vladajućim procesima. To je uzrok jednog od najpogubnijih oblika društvene patologije: ljudi nastoje da se liše osnovnih ljudskih osobenosti da bi mogli da prežive u kapitalistički totalizovanom svetu. U kapitalizmu čovek se ne “usavršava“ putem razvoja svojih specifičnih humanih moći, što znači kao istorijsko biće, već putem vladajućeg modela življenja koji ga lišava prirodnosti i ljudskosti. Osnov malograđanske tragičnosti je u tome, što malograđanin vrednuje sebe putem vladajućeg vrednosnog modela koji ga obezvređuje kao čoveka. Neprikosnovena vladavina principa „Pare ne smrde!“ dovodi do toga da se čovek izlaže najgorem ponižavanju i da čini najgore zločine da bi stekao novac i društvenu afirmaciju. Nije više „bekstvo od slobode“ (From), već je bekstvo od odgovornosti za uništavanje života ono što dominira u najrazvijenijim kapitalističkim društvima. To je osnov savremenog konformizma. On nema samo anti-slobodarsku, već pre svega anti-egzistencijalnu prirodu. Malograđanin skida sa sebe svaku odgovornost za uništavanje života i prenosi je na „boga“, na Sunce, zvezde, biblijska i druga proročanstva, na „tajne zemaljske sile“ koje se pojavljuju u obliku „masonskih loža“ i drugih grupa koje deluju „iz senke“. Umesto da ga sve dramatičnija kriza egzistencije pokrene u borbu protiv kapitalizma, ona ga usmerava na bekstvo u iluzorne svetove koje mu nude industrija zabave, crkve, sekte, droga, alkohol… Istovremeno, najvažniji oblik bekstva od odgovornosti za uništavanje sveta je potrošnja. Razvoj kupoholičarskog mentaliteta, što znači potpuno utapanje čoveka u kapitalističku močvaru, najpogubniji je oblik bekstva iz realnosti. I ovde se potvrđuje, da princip da kapitalizam od posledica uništavanja sveta i čoveka stvara izvore profita ima univerzalni karakter.