Категорија: Српски

Од 11. века па све до прве половине 20. једино писмо у масовној културној употреби Срба било је ћирилица. Због разноразних забрана коришћења ћирилице у Аустроугарској (данашњој Војводини и Војној крајини), као и у Босни и Херцеговини и Далмацији, били су присиљени да користе латиницу.
У времену док је Дубровник био независна држава, заједно са посебним идентитетом својих житеља, као и латинске културе, може се рећи да је мањи део Срба за своје културне потребе користио латиницу.
Током владавине Турака посебну потребу су имали делови српског и хрватског етницитета који су примили исламску вероисповест. Они су користили арапско писмо посебно прилагођено доминантним језичким системима у Босни.
Од почетка 19. века и стварања српско-хрватског језичког договора, прво местимично, а потом све интензивније, Срби су почели користити латиницу. Најзначајнији српски културни радник друге половине 19. века, Ђуро Даничић, своје најзначајније дело, Рјечник Југославенске академије знаности и умјетности започео је писати (напомена: Ђуро Даничић је половином 19. века започео са писањем Рјечника ЈАЗУ, који је довршен тек седамдесетих година 20. века), али посебном, реформисаном латиницом чији су знакови у потпуности одговарали ћириличким и делимично правилу „једно слово за један глас“. Та је латиница остала у употреби током двадесетог века само код одређеног броја хрватских филолога.
Латиница се и формално уводи у Краљевину Србију као равноправно службено писмо потписивањем Крфске декларације 1915. године од стране председника Министарског савета Краљевине Србије, Николе Пашића.
Идеја о заједничком – српскохрватском језику, која је уобличена 1850. године Бечким књижевним договором, озакоњена је на целој територији Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (потом назване Краљевина Југославија). Државне власти Краљевине, а касније и власти социјалистичке Југославије, су спроводиле идеју о заједничком, наднационалном српскохрватском језику. Током целог двадесетог века постојала је јака тежња ка уједначењу српске („источне“) и хрватске („западне“) стандардне варијанте српскохрватског језика, која се огледала и у двоазбучју.
По правопису, ћирилица и латиница су стандардна писма савременог стандардног српског језика (двоазбучје). По уставу из 2006. године у службеној употреби у Републици Србији, на целој њеној територији је српски језик и ћирилично писмо, као и у Републици Српској. (извор: Wikipedia)

EP O ANTIČKOJ ISTORIJI SRBA I HRVATA – BRANIMIR ŠTULIĆ

KRATKA POVIJEST MEĐUNARODNOG STANJA OTPRIJE

Možda ne bi zgorega bilo predočiti grube
Natuknice svjetske povijesti dakako posle
Zadnjeg potopa budući ih se više desilo
Ono prije zadnjeg potopa bijaše također
Svakako samo ne jednostavno dakle prvi val
Sa istoka je Ham val bio koji je već oko
Pethiljadite prije naše ere sve do međa
Afričkih prašuma znači Sjeverne Afrike i
Etiopije dospio najveći predstavnik tog
Vala bješe Nimrod moćni lovac pred dragim bogom
Moguće je to kod Homera Orion premda je
Priča drukčija to bi oko četiri hiljade
I tristopedesete bilo u to je vrijeme
Drugi Šem val u Evropi oko Vinče čučao
Da bi oko tri hiljade petstote u porječje
Mezopotamsko došao prvo u Kiš moguće
Sa Etanom a onda južnije u Ereh i Ur
Jer mu je za vratom treći Jafetov val duvao
Prvi i drugi val bi turski bili ako nam je
Po lubanjama suditi treći indoevropski
Iako su obje jezične skupine već i za
Moćnog lovca Nimroda imale okrugloglave
I te dugoglave mimo pobrkanih govora

Read More

KAPITALISTIČKI NIHILIZAM

Kapitalizam je nihilistički poredak ne samo po tome što odbacuje vrednosno rasuđivanje, već i po tome što uništava životvorne potencijale prirode i čoveka. Kapitalistički nihilizam nema samo anti-humanu, već i anti-egzistencijalnu prirodu. Priroda “zna” za smrt, koja je uslov ponovnog rađanja, ali ne i za uništenje života. U prirodi i u istoriji smrt otvara mogućnost za novi život: ona je po svojoj prirodi životvorna. Kapitalizam uništava sam ciklus umiranja i rađanja, što znači životvorne potencijale smrti, i proizvodi destruktivno ništavilo.

Kapitalizam ne stvara samo totalitarnu državu, već i totalitarno društvo. Zapravo, sam život postao je totalizujuća moć koja formira karakter ljudi, njihovu svest, međuljudske odnose, odnos prema prirodi… Čovek postaje uništitelj ne samo putem rada i potrošnjom, već putem kapitalističke životne sfere, što znači živeći kapitalističkim načinom života koji se odvija 24 sata i koji nikoga ne štedi. Kapitalizam primorava ljude da žive destruktivnim načinom životom i na taj način postanu saučesnici u uništavanju sveta. Sve bespoštedniji život, koji se zasniva na sve bržem odvijanju procesa kapitalističke reprodukcije, dozvoljava ljudima da opstanu samo ukoliko se ponašaju u skladu s vladajućim procesima. To je uzrok jednog od najpogubnijih oblika društvene patologije: ljudi nastoje da se liše osnovnih ljudskih osobenosti da bi mogli da prežive u kapitalistički totalizovanom svetu. U kapitalizmu čovek se ne “usavršava“ putem razvoja svojih specifičnih humanih moći, što znači kao istorijsko biće, već putem vladajućeg modela življenja koji ga lišava prirodnosti i ljudskosti. Osnov malograđanske tragičnosti je u tome, što malograđanin vrednuje sebe putem vladajućeg vrednosnog modela koji ga obezvređuje kao čoveka. Neprikosnovena vladavina principa „Pare ne smrde!“ dovodi do toga da se čovek izlaže najgorem ponižavanju i da čini najgore zločine da bi stekao novac i društvenu afirmaciju. Nije više „bekstvo od slobode“ (From), već je bekstvo od odgovornosti za uništavanje života ono što dominira u najrazvijenijim kapitalističkim društvima. To je osnov savremenog konformizma. On nema samo anti-slobodarsku, već pre svega anti-egzistencijalnu prirodu. Malograđanin skida sa sebe svaku odgovornost za uništavanje života i prenosi je na „boga“, na Sunce, zvezde, biblijska i druga proročanstva, na „tajne zemaljske sile“ koje se pojavljuju u obliku „masonskih loža“ i drugih grupa koje deluju „iz senke“. Umesto da ga sve dramatičnija kriza egzistencije pokrene u borbu protiv kapitalizma, ona ga usmerava na bekstvo u iluzorne svetove koje mu nude industrija zabave, crkve, sekte, droga, alkohol… Istovremeno, najvažniji oblik bekstva od odgovornosti za uništavanje sveta je potrošnja. Razvoj kupoholičarskog mentaliteta, što znači potpuno utapanje čoveka u kapitalističku močvaru, najpogubniji je oblik bekstva iz realnosti. I ovde se potvrđuje, da princip da kapitalizam od posledica uništavanja sveta i čoveka stvara izvore profita ima univerzalni karakter.

Read More

ЗАБРАЊЕНИ ЧАС ЕКОНОМИЈЕ – БРАНКО ДРАГАШ (ВИДЕО)

УВОД: Економија је производња роба за тржиште за познатог купца. То је домаћински начин пословања, да би робу коју произвођач кроз производњу произведе, на тржиште пласира и нађе купца …

Read More

САВРЕМЕНИ ОЛИМПИЗАМ – ШТА МУ ЈЕ СУШТИНА И О ЧЕМУ ОН СЛУЖИ? (ВИДЕО)

УВОД: Двадесети век је на измаку, ако би смо покушали да одредимо које појаве карактеришу ово историјско раздобље, спорт би свакако заузео посебно место. Спортски спектакли постали су најзначајније …

Read More

ХОМОСЕКСУАЛНОСТ

У савременом капитализму стварају се покрети све бројнијих хомосексуалаца који би по Марксовом „хуманизму-натурализму“ спадали у дегенерисану друштвеност и на тај начин у дегенерисану природност. Не ради се о „поремећеној“ биолошкој природи човека (човек је хетеросексуално биће и има органску предиспозицију за педерастију), већ о владајућим друштвеним односима и њима одговарајућим вредносним изазовима. Није реч о „болесном човеку“, већ о болесном друштву. Не треба, стога, лечити људе, већ треба створити „здраво друштво“ (Фром) у коме ће стасати здрави људи. Хомосексуалност је конкретна друштвена (историјска) појава која је условљена природом владајућег поретка. Она је облик у коме се појављује одређени вредносни систем који уређује односе између полова и као таква је конкретни вид друштвеног функционисања. Антички педерастички Ерос има битно другачију природу од  капиталистички начин условљене хомосексуалности. Хомосексуална заједница данас један је од облика у коме се појављује на капиталистички начин дегенерисана друштвеност. Развој хомосексуалних односа одговара распаду породице као оплемењене природне заједнице и постајању брака економском заједницом. Хомосексуалне заједнице добијају легитимност „друштвености“ не у односу према породици као оплемењеној природној заједници, већ у односу према усамљеничком безнађу које ствара капитализам. Хомосексуална заједница је крајњи облик на капиталистички начин дегенерисане породице, а развој педерастије доприноси укидању могућности стварања породице као оплемењене природне заједнице. Истовремено, уништавајући човека као природно и људско биће капитализам уништава аутентичну друштвеност чиме стерилише Ерос и на тај начин уништава могућност биолошке репродукције друштва. „Репродукција друштва“ постала је сегмент деструктивне капиталистичке репродукције која се, као и све друге области живота, заснива на принципу „Паре не смрде!“. Вештачка оплодња, продаја семеног материјала, изнајмљивање материце, продаја деце – све су то легални и легитимни облици капиталистичке репродукције. Капитализам увлачи у своју егзистенцијалну и вредносну орбиту све погубније последице које производи дајући им институционални статус и стварајући од њих средство за свој развој.

АУТОДЕСТРУКЦИЈА ХРИШЋАНСТВА

Ударна фраза „Бог је мртав“ претставља писатељски израз савремене неверице. Много је изражено у овој фрази која не може се наћи у многих прозних израза савременог атеизма и агностицизма. Успостављена је живописна разлика између претходног периода када је човек, који је веровао у Бога и је утемељивао свој живот и институције према Њега, и новом периоду за чијим становницима је ово некада свепросветитељско сунце сада  постало избрисано, и јавила се потреба да се новоме животу и друштву омогући нова оријентација.