РАД И ДЕЛАТНОСТ

Криза савременог рада

На почетку пута сазнања одговора о великим истинама, често се налазе банална питања. На путу сазнања одговора о великим истинама, често се одговори крију у својој нескривености и сасвим су очигледни. Потребно је само бити „будан“. Зашто је понедељак ујутру најомраженији тренутак у недељи и животима многих који се у то доба буде и одлазе да раде? Другим речима, због чега се читаво човечанство у трену обрете у депресивно стање на сам помен рада?

слика 1

Очигледно је да је реч о дубокој кризи коју преживљава модеран човек, а узроци кризе у којој се нашао су вишеслојни и многоструки. И њени корени се не налазе у „радним политикама“, „синдикатима“, „тржишту рада“, „социјалној заштити“, јер су управо сви ови појмови само нуспојава болести која је захватила савремен свет. А симптоми те болести јесу недостатак релиогиозног и спиритуалног интересовања, похлепа, глупост, лењост и уопштено говорећи усмеравање пажње и концентрације на материјалне твари овога света и лишавање свакодневице било каквог дубљег смисла и суштине. Савремен човек је данас на технолошки врло развијеном ступњу развоја, његов спољашњи напредак је очигледан, међутим његов сазнајни развој, његова култура неговања духовних потенцијала срозана је на још упадљивији начин. На тај начин као последица јавља се нереализована духовност, а она је узрок губитка смисла живота. Човеку је пресуђено без суђења да један кратак животни век проведе у обављању послова и спровођењу активности које немају или имају јако мало истинског стваралачког карактера, односно како каже премудри Давид псалмопојац:

„…дани година наших (достизаху) собом седамдесет година, а ако је у (већој) крепости, осамдесет година, и већина је њих мука и бол…

Живот постаје бесмислен, јер је делатност у циљу остварења унутарњих потенцијала коју прати напор, телесни и духовни, претворена у делатност лишену било каквог сакралног карактера, односно делатност је обесмишљења и претворена у „рад“.

Рад и роб

Дан је претворен у механички проток времена са јасно одређеном сатницом која као бич опомиње када треба извршити одређени задатак, и то без могућности да се таквом суровом и бездушном поретку супротстави без последица. Оваква слике у свему подсећа на митолошку алегорију у којој Хронос, тај свемоћни бог времена, прождире своју децу. Невидљиви господар – „радно време“, претендује да постане један од највећих и најмоћнијих робовласника у историји човечанства. Притом, своју робовласничку и тиранску суштину скрива на изузетно мудар начин, дајући човеку привид слободе и илузију да се плодови његовог рада крију у материјалним наградама. Привид слободе који је дат данашњем човеку, на перфидан начин скрива робовску суштину модерног концепта рада. Јер рад је „работа“ – реч којом се рад именује у многим словенским језицима, и која недвосмислено открива његову природу. Корен сваке „работе“ јесте „раб“, односно роб, слуга, управо са оним значењем које је робовски положај носио у преисторијским временима и у традиционалним цивилизацијама. У тим древним цивилизацијама рад је одређивао положај роба, а не обрнуто.

слика 2

Сваки рад који је био лишен сакралног, свештеног карактера, стајао је насупрот „делању“, односно сваки рад који је за начело имао једино материјални критеријум, био је обележје робовског положаја. Због тога је рад могао бити везан само за роба, као нека врсте казне, с обзиром да је за традиционални свет, свака активност лишена духовне слободе и стваралаштва сматрана за активност недостојну човека. У таквим цивилизацијама свако занимање, односно свака делатност била је свештена и света и усмерена ка одржавању сакралног поретка који постоји између духовног и материјалног света. Као реликт једног таквог схватања занимања савремен човек добио је у свештеничком позиву, међутим тај позив је данас маргинализован и одвојен од друштвене стварности, управо као последица безбожне секуларизације друштва и свеопште апостасије која је захватила савремено човечанство.

Сакрална делатност

Усмеравајући сакралну делатност ка профаном раду, човек је као сурогат занимања, која су некада била уско везана за човекову личност и служила су као средство остварења његовог самопознања, стварао професије, у модерном значењу те речи. Овде треба имати у виду да је појам занимања или заната у традицији имао значање „позива“, односно имао је изразито духовни карактер. Традиционалном поретку била је незамислива могућност промене занимања, јер је сваки позив, тј. занимање, било у складу са самом суштином човека односно духовним поретком („rtha“, санскр.) који је одговарао човековој нарави, природи и вештинама које је поседовао. Традиционални човек био је уметник у традиционалном смислу, јер је између заната, занимања и сакралне науке која их је пратила са једне стране и уметности као изразито духовне вештине са друге стране постојала јака веза, коју су средњевековни градитељи дефинисали максимом – „arssinescientianihil“ (уметност без науке не постоји). Данас је занат, односно делатност апсолутно лишена свештеног карактера и на бездушан начин претворена у профани рад оличен у „серијској производњи“, усмерен ка квантитету а не квалитету.

слика 3

Циљ савременог концепта рада јесте да сведе човека на бројчану јединицу и да његове руке невидљивим оковима веже за машину у разним формама. Такав човек временом постаје припадак те машине, истовремено остајући без икакве могућности за стваралаштво и индивидуалну креацију. Овако пројектовани начин живота остварује се кроз постојећи, савремен концепт професија, занимања, радног места, радног времена и свих оних појмова који су уско везани за човекову свакодневну активност. Створен је шаблон који систематски обликује човека по мери савремене индустрије, у којем је човек сведен на меру шрафа у огромном конгломерату корпорација, привреде и технолошког напретка. Почевши од образовања које је претворено у „систем“ и које одавно није иницијацијско и одавно не служи да ослободи интелектуалне и духовне потенцијале човека, па преко професија које су логичан наставак једног таквог концепта образовања, ствара се homofaber чије је свакодневно поступање лишено било каквог онтолошког карактера.

слика 4

Делам, дакле јесам

Бесмислен рад, просипа човекове животне енергије и гуши пут саморазвоја личности. Обреди и ритуали који су алфа и омега сваког деловања, односно сакралног рада, замењени су сурогатима у виду свакодневног механичког понављања устаљених образаца и поступака. Такав рад лишен је било какве преображујуће енергије и неспособан је да култивише и одгаја човека. На глобалном нивоу ствара се, односно већ живи, једна својеврсна каста „вајшија“ илити како се то модерним социолошким речником назива класа „прекаријата“ (термин „прекаријат“, изведен је од речи „précaire“ (непоуздан) и „proletariat“) која је неспособна за било какво делање у правом смислу те речи. Механизовани човек постао је роб своје професије и свог дана, јер његово чињене није усмерено ка „унутра и горе“, ка стварању и ка „одржавању битка („Sein“)“, већ je усмерено ка „споља и доле“, ка извршавању и обављању, односно одржавању минималне животне енергије. Човек више не дела, човек ради. Како каже Бела Хамваш, такав човек „изгубио је свој дух, изгубио је своје идеје, изгубио богове, изгубио радост, срећу и сам се изгубио у раду, спољним стварима, у моћном инстинкту пљачкања земље, у експлоатацији природе“. Такав човек није способан да дела. А само човек који је способан да дела, способан је да буде, способан је да постоји.

Аутор текста је магистар правних наука.

#NoviPolis