All posts by Гроздоберач

„Каква полза има човек - и целиот свет да го добие, а душата своја да ја испразни или да ја погуби? Што ќе добие човек во замена за својата душа?“

СЛАБОСТИ И ПРЕДНОСТИ НА КАПИТАЛИЗМОТ – ПРВ ДЕЛ

Корените и суштината на капитализмот 

Капитализмот претставува една од најстара форма за уредувањето на економските односи во едно општество. Корените како и нејзината инспирација, потекнуваат од Римската Република. Затоа не случајно, сите оние општества кои ке достигнуваат капиталистички империум во еден географски реон, се повикуваат на римското право кои ги уредува односите, на римскиот начин на државното уредување и поделбата на општествената моќ, како и на римската симболика.

Roman_Eagle_SPQR - Poligrozd

Низ историјата имаме настани кои ни ја повторуваат истата лекција, за развојот, и како на мали деца покрај тоа што денес имаме многу повисоко позитивистичко образование, без „вмешување“ на религиите и идеологиите, сепак на крајот и денес исти настани со иста содржина ги воочуваме, само понекогаш со малку видоизменета или различна симболика и форма. Односно ни се повторува многу пати процутот, стагнацијата и исчезнувањето – процес кој веќе претходно го напоменавме и појаснивме (види За настанокот и престанокот на империите), но со разлика во тоа што од Рим па до денес, имаме римска верзија на тој процес, најверојатно затоа што таа империја е најмногу проучуваната. Римската верзија на тој процес го напоменувам, затоа што и пред Рим но и по Рим, на некои региони од светот се имало формирано различни империуми, кои во ист процес исчезнале но имале сосем друг правец, идеја и односи на кои тие се темелеле. Римската тогашна економија се базирала на приходи од експлоатирање на туѓи добра. И претходно имаме примери за такви економии кои се базирале на тоа, но сепак тие не придодавале толкав фокус колку што придодавале Римјаните со нивната алчност.

… ПОВЕЌЕ

KAPITALISTIČKI NIHILIZAM

Kapitalizam je nihilistički poredak ne samo po tome što odbacuje vrednosno rasuđivanje, već i po tome što uništava životvorne potencijale prirode i čoveka. Kapitalistički nihilizam nema samo anti-humanu, već i anti-egzistencijalnu prirodu. Priroda “zna” za smrt, koja je uslov ponovnog rađanja, ali ne i za uništenje života. U prirodi i u istoriji smrt otvara mogućnost za novi život: ona je po svojoj prirodi životvorna. Kapitalizam uništava sam ciklus umiranja i rađanja, što znači životvorne potencijale smrti, i proizvodi destruktivno ništavilo.

Kapitalizam ne stvara samo totalitarnu državu, već i totalitarno društvo. Zapravo, sam život postao je totalizujuća moć koja formira karakter ljudi, njihovu svest, međuljudske odnose, odnos prema prirodi… Čovek postaje uništitelj ne samo putem rada i potrošnjom, već putem kapitalističke životne sfere, što znači živeći kapitalističkim načinom života koji se odvija 24 sata i koji nikoga ne štedi. Kapitalizam primorava ljude da žive destruktivnim načinom životom i na taj način postanu saučesnici u uništavanju sveta. Sve bespoštedniji život, koji se zasniva na sve bržem odvijanju procesa kapitalističke reprodukcije, dozvoljava ljudima da opstanu samo ukoliko se ponašaju u skladu s vladajućim procesima. To je uzrok jednog od najpogubnijih oblika društvene patologije: ljudi nastoje da se liše osnovnih ljudskih osobenosti da bi mogli da prežive u kapitalistički totalizovanom svetu. U kapitalizmu čovek se ne “usavršava“ putem razvoja svojih specifičnih humanih moći, što znači kao istorijsko biće, već putem vladajućeg modela življenja koji ga lišava prirodnosti i ljudskosti. Osnov malograđanske tragičnosti je u tome, što malograđanin vrednuje sebe putem vladajućeg vrednosnog modela koji ga obezvređuje kao čoveka. Neprikosnovena vladavina principa „Pare ne smrde!“ dovodi do toga da se čovek izlaže najgorem ponižavanju i da čini najgore zločine da bi stekao novac i društvenu afirmaciju. Nije više „bekstvo od slobode“ (From), već je bekstvo od odgovornosti za uništavanje života ono što dominira u najrazvijenijim kapitalističkim društvima. To je osnov savremenog konformizma. On nema samo anti-slobodarsku, već pre svega anti-egzistencijalnu prirodu. Malograđanin skida sa sebe svaku odgovornost za uništavanje života i prenosi je na „boga“, na Sunce, zvezde, biblijska i druga proročanstva, na „tajne zemaljske sile“ koje se pojavljuju u obliku „masonskih loža“ i drugih grupa koje deluju „iz senke“. Umesto da ga sve dramatičnija kriza egzistencije pokrene u borbu protiv kapitalizma, ona ga usmerava na bekstvo u iluzorne svetove koje mu nude industrija zabave, crkve, sekte, droga, alkohol… Istovremeno, najvažniji oblik bekstva od odgovornosti za uništavanje sveta je potrošnja. Razvoj kupoholičarskog mentaliteta, što znači potpuno utapanje čoveka u kapitalističku močvaru, najpogubniji je oblik bekstva iz realnosti. I ovde se potvrđuje, da princip da kapitalizam od posledica uništavanja sveta i čoveka stvara izvore profita ima univerzalni karakter.

… VIŠE

СОВРЕМЕНИ СОЦИОЕКОНОМСКИ МИТОВИ

Современи митови поврзани со економските односи

Во последниот период под влијанието на глобалната акултура, некои митови и илузии меѓу светското население станаа многу популарни и со многу верба дека тие претставуваат „вистинската работа“. Некои од митовите држат на популарност од најстарите времиња, но денес се повторно во фаза на кулминација во нивното верување. Некои пак од нив се нови митови, но сепак имаат поврзаност и нишка со староновите популарни митови кои се наметнати во умот на современиот човек.

МИТ ЗА МОЌТА НА ПАРИТЕ, е мит кој речиси секогаш држи на популарност и верба кај луѓето, иако суштината за кои истите се создадени е тие да служат на луѓето како помошно или олеснително средство при стоковно-прометните односи. Но бидејќи парите претставуваат т.н. монополна стока, односно стока која ги мери вредностите на сите останати стоки, тие во умот на луѓето често создаваат изопачена илузија за нивната моќ. За оваа илузорна проблематика, Шекспир во своето дело „Timon Athenian“ (Тимон Атињанинот) дава детално објаснување:

Злато (полновредни пари)?Скапоцено, светкаво, црвено злато?

Не, богови, не сум замолувал залудно.

Толку од него се создава црно во бело,

Неубавото во убаво, а злото го прави добро,

Старото во младо, плашливото во храбро,

А подлото во благородно.“

Шекспир директно појаснува на кој начин се гледаат од луѓето према парите, и во што таквото гледиште ги преобразува истите. Првин дека тоа е „видливо божество“, кој ги преобразува сите човечки и природни својства во нивната спротивставеност, сѐопшто изменување и извртување на работите, тие се збратимуваат со неможноста. Второ дека тие претставуваат сѐопшта проститутка, и универзален заводник на луѓето и народите.

… ПОВЕЌЕ

ЗАБРАЊЕНИ ЧАС ЕКОНОМИЈЕ – БРАНКО ДРАГАШ (ВИДЕО)

УВОД: Економија је производња роба за тржиште за познатог купца. То је домаћински начин пословања, да би робу коју произвођач кроз производњу произведе, на тржиште пласира и нађе купца …

… ВИШЕ

КИРИЛО-МЕТОДИЕВАТА ТРАДИЦИЈА

Ромеите Константин и Михаил, претставувале државјани и високи чиновници во управата на ромејската држава. Очигледна е тенденцијата за „грцизирање” на Ромејското Царство и сиот тогашен историски период, со цел вклопување во историјата на модерната грчка држава и создавање привиден државно-правен континуитет, под изговор дека официјалниот јазик во Ромеја или Византија(зап. историограф.) претставувал „грчки”.

Единствено доколку ја прифатиме тезата за вулгарното значење на поимот „Грк“ и „Грција(Graecia)“, по легендата за настанокот на градот Тарас/Тарентум (според неа основан од непризнаени синови на Спартанците, кои го основале градот како колонизатори, и станал најбогат град од антиката во областа наречена како Magna Graecia/Јужна Италија), како Копиле; Копилиња од нивните оригинални именувачи на поимот – Латините/поданиците на Западното Римско Царство, со веројатна цел поданиците на Источниот дел како нивни тогашни ривали да се прикажат како „копилиња” на Римјаните на Истокот и источните провинции (Македонија, Ахаја, Тракија, Мала Азија), или како присвојувачи од страна на неримјаните по генсот, на името и државата од оригиналниот Рим во Латиум – град кој бил главен центар на Западното Царство кое пропаднало од налетот на варварите, тогаш тоа изедначување на Грција со Ромеја и не би претставувал историографски фалсификат на Западот и можеби појасно ке ни стане зошто дури и во црковнословенските записи (дури и во современите пролози на православните календари) ги наоѓаме и се прифатени овие поими и термини за Ромеја и Ромеите како Грција и Грци, секако прифатливи под услов доколку поимите Хелада/Хелени (оние од класичниот период) и Грција имаат различно етничко и географско значење. Всушност целата политичка борба на државите и до ден денес е кој владетел или која држава/империја, ке стане државно-правен па и духовен наследник на Римската Империја, дал на севкупниот Стар Рим како што имале амбиција Јустинијан и Мехмед Освојувачот, или на Западен односно Источен дел од наследството, како што имале/имаат амбиција разни западни и источни суверени владетели како Наполеон и Хитлер, Иван Грозни…

Но настрана од овие намерни извртувања на етнографските и етнолошките поими, кои се најверојатно сторени со цел да добијат посакувано значење/друго од вистинското, од политички причини, и кои нас љубителите на историјата не доведуваат во разни заплети, поентата на оваа кратко излагање се состои во тоа што помалку да се доведуваме до чудење како по светот се запознаваат/учат луѓето, во врска со овие двајца сесловенски просветители, Св. браќа Кирил(Константин) и Методиј(Михаил), дека се Грци/Византијци, кои само ладнокрвно учествувале во мисии давани од страна на Василевсот во Константинопол. Обидот со лажирање е обид да се намали нивниот цивилизациски придонес, да се обезвредни нивното значење и она најважното – да им се обезличи нивната етничка припадност како Македонци, кои беседјувале/говореле на чисто склавински/словенски мајчин јазик.

… ПОВЕЌЕ

ПРОБЛЕМОТ НА ЗАПАДОТ СО НАДАКУМУЛАЦИЈА И ХИПЕРПРОДУКЦИЈА

Водејќи се по логиката на меркантилизмот и усовршувајќи го истиот метод, економските системи во Западна Европа и Северна Америка создадоа состојба на надакумулација на капиталот, споредбено со останатата светска економија. И можеби тоа добро звучи, но тоа е само на момент…

Потрагата по што е можно поголема и побрза акумулација на капитал, односно со фокус кон остварување на што е можно поголем профит кај поголемиот дел од светската економија, денес доведе до тоа истата да е неодржлива, заоштрувајќи ја социјалната нееднаквост и загаденоста во природата. Точката на акумулација е достигната до оној степен, да вложениот капитал не создава вишок.

… ПОВЕЌЕ

МОРАЛОТ Е ПРЕТХОДНИЦА НА ЗАКОНОТ

Мудрите луѓе велат дека хартијата трпи сè! Дека е навистина така, како за пример ке дадам ситуација, која верувам дека повеќето од македонските граѓани денес се имаат соочено но и ја имаат воочено следнава состојба:

Секој кој ке оди во некоја јавна здравствена установа ке забележи, најчесто прикажано на влезовите во одделенијата, копиран дел од Законот за заштита на правата на пациентите. Проблемот се состои во тоа што истите тие права стојат само на хартија. Ниедно од тие права реално не функционираат во пракса, дури ни најосновните начела!? За споредба од поранешниот систем на социјализмот (СР Македонија), за таков закон ретко некој претпоставувал дека и постои или дека би требало да постои во пишана форма, затоа што суштината на Законот за правата на пациентите на тогашните лица вработени во јавните здравствени установи, таа им била општо позната и општо прифатлива.

Тоа како општо познато го разбрале во текот на нивното претходно предзаконско запознавање и образување – состојба на предзнаење! Тоа образување би го нарекол морално обликување.

… ПОВЕЌЕ

HOMOSEXUALITY

In contemporary capitalism, movements are created of growing numbers of homosexuals, which would, according to Marx’s “humanism-naturalism”, fall under the classification of degenerated sociability and, consequently, degenerated naturalness. Homosexuality does not have to do with the “deranged” biological nature of man (man is a heterosexual being and has an organic predisposition for pederasty), but rather with the ruling social relations and the corresponding value challenges. It is not about the “sick man”, but a sick society. We should, therefore, not treat people, but create a “healthy society” (Fromm), in which healthy people could develop. Homosexuality is a concrete social (historical) phenomenon which is conditioned by the nature of the ruling order. It is a form in which a certain value system manifests itself, which governs relations between the sexes and as such is a concrete type of social functioning. The ancient homosexual Eros has had a significantly different nature from the capitalistically conditioned homosexuality. The homosexual community of today is one of the forms in which capitalistically degenerated sociability manifests itself. The development of homosexual relations corresponds to the disintegration of the family as a humanized natural community and conversion of marriage into an economic community. Homosexual communities receive the legitimacy of “sociability” not in relation to family as a humanized natural community, but in relation to the desperate loneliness created by capitalism. Homosexual community is the ultimate form of capitalistically degenerated family, whereas the development of pederasty contributes to removing the possibility of making the family a humanized natural community. At the same time, by destroying man as a natural and human being, capitalism destroys authentic sociability, sterilizing Eros and, thereby, destroying the society’s capacity for biological reproduction. “Reproduction of society” has become a segment of destructive capitalist reproduction, which is, like all other areas of life, based on the principle of “Money does not stink!”. Artificial insemination, the sale of semen materials, the rental of uteruses, the sale of children – these are all legal and legitimate forms of capitalist reproduction. Capitalism draws into its existential and value orbit the increasingly pernicious consequences that it produces, assigning them an institutional status and turning them into a means for its own development.

… MORE

ПРОБЛЕМОТ СО ПОЗИТИВИСТИЧКИОТ ПРИСТАП

Позитивизам или позитивистичкиот пристап, претставува сфаќање или метод кој се однесува на проучувањето и осознавањето на работите од страна на човекот. Овој(аа) метод/теорија за прв пат го има изнесено французинот Огист Конт(Auguste Comte), кој воедно бил и ученик на Сен-Симон(Henri de Saint Simon).

1310267-Auguste_Comte

Главниот проблем кај позитивистичкиот пристап кон работите, претставува доказниот метод. Имено доколку „нешто“ може да се докаже – тогаш тоа според овој метод постои, но доколку неможе – тогаш тоа „нешто“ се отфрла како реалност. Се запрашувам, дали е возможно човек да има можност да ги истражи сите планети и сите Закони кои постојат во физиката? И дали доколку истиот не ги докаже и не обезбеди докази за нив, тие не треба да постојат како идеи, теории и хипотези – просто како реалност?

… ПОВЕЌЕ

ТЕОРЕТСКИ ОСНОВИ НА СОЦИОЛОГИЈАТА НА БЕЗБЕДНОСТА – ТРЕТ ДЕЛ

ЗА МЕТОДОТ НА ИСТРАЖУВАЊЕ НА СОЦИОЛОГИЈАТА НА БЕЗБЕДНОСТА

Релациите помеѓу општествените појави (и мрежите на релации кои ги создаваат) научно се истражуваат со различни социолошки методи, па следствено на тоа, и кај истражувањето на релациите помеѓу безбедносните појави и другите општествени појави, нивните длабински нивоа (длабинските нивоа помеѓу многуте мрежи на релации), нужна е научната употреба на социолошкиот метод со кој би се утврдувале научни сознанија, кои понатаму би ја граделе научната теорија на Социологијата на безбедноста.

При тоа, суштинско методолошко правило при употребата на социолошкиот метод во истражувањата на содржините од социолошко-безбедносната научна област (научната област на Социологијата на безбедноста), треба да претставува неговото нужно адаптирање на сознајната природа на предметот на истражување.

… ПОВЕЌЕ

ТЕОРЕТСКИ ОСНОВИ НА СОЦИОЛОГИЈАТА НА БЕЗБЕДНОСТА – ВТОР ДЕЛ

ПРЕДМЕТ НА СОЦИОЛОГИЈАТА НА БЕЗБЕДНОСТА

Од одредени елементи кои произлегоа од поставувањето и конструкцијата на научниот проблем кој се однесува на втемелувањето на Социологијата на безбедноста, можеа да се согледаат и базичните елементи на содржината на нејзиниот предмет на истражување. Имено, предметот на истражување на Социологијата на безбедноста, најопшто (од аспект на формалната страна на неговото одредување) би го определил во влијанието на општеството на безбедноста и безбедноста на општеството, односно во МЕЃУСЕБНОТО ВЛИЈАНИЕ НА ОПШТЕСТВОТО И БЕЗБЕДНОСТА и истиот вака одреден претставува меѓузависен, повеќеслоен и комплексен однос чија содржина ја сочинуваат две основни и клучни категории (содржински елементи): општеството и безбедноста.

Вака одредена, содржината на предметот на Социологијата на безбедноста има своја предметно-поимна автономија која имплицира и на предметно-поимна засебност на оваа нова научна дисциплина во однос на другите науки и научни дисциплини. Следствено на тоа, предметот на истражување на Социологијата на безбедноста, сметам дека е автентичен и јасно определен, врз основа на што истата претставува автентична научна дисциплина.

… ПОВЕЌЕ

ТЕОРЕТСКИ ОСНОВИ НА СОЦИОЛОГИЈАТА НА БЕЗБЕДНОСТА – ПРВ ДЕЛ

ПРОЛЕГОМЕНА ВО ПОСТАВУВАЊЕТО И КОНСТРУКЦИЈАТА НА НАУЧНИОТ ПРОБЛЕМ КОЈ СЕ ОДНЕСУВА НА ВТЕМЕЛУВАЊЕТО НА СОЦИОЛОГИЈАТА НА БЕЗБЕДНОСТА

Како и кај секое научно творештво, така и кај облиците на творештво од научното поле на општествените науки и конкретно, од научната област на безбедносните и социолошките науки, суштински елемент претставува создавањето на нови научни вредности. За да се создаде нова научна вредност потребно е да се постави и реши одреден научен проблем со што ќе се придонесе и кон развојот на научното сознание. Конкретно, примарна цел на овој труд не е создавање нова научна вредност (истата би била само евентуално поволен научно-теориски исход), туку поставување на научниот проблем кој се однесува на утврдената релација помеѓу општеството и безбедноста, од кој проблем и се разви научно-истражувачкиот процес на утврдување на теоретски основи за една социолошко-теориска анализа на безбедноста, односно се разви идејата за втемелување на Социологијата на безбедноста како нова научна дисциплина во системот на општествени науки (конкретно, во Република Македонија). Фактички, наведеното претставува почеток на еден научно-истражувачки процес на утврдување на теоретски основи кои ќе овозможат понатамошно утврдување и на предмет, систем на методи, фонд на научни знаења (теорија), категоријален апарат, а и филозофски претпоставки на оваа концепција (за создавање на нова научна дисциплина).

Имено, проблемот за кој сметам дека е научен, а кој се однесува на релацијата помеѓу општеството и безбедноста го изведов откако ја проучив (за мене) достапната литература во која се изнесени резултати од одредени теориски истражувања кои се однесуваат на врската помеѓу одредени општествени појави и безбедноста како посебна општествена појава, при што утврдив празнина во теориското знаење за тој сегмент од општествено-безбедносната стварност, односно немање доволно теориски информации (меѓу другото, и во облик на клучни теориски категории) кои во облик на теориски основи би овозможиле покоректно научно осветлување на влијанието кое елементите на општеството го имаат врз безбедноста, како и обратно, влијанието на безбедноста врз истите. Наведеново не треба да се разбере како тврдење дека досега не се доволно истражени одредени релации помеѓу одредени општествени појави и безбедноста како посебна општествена појава, туку како утврдена научна потреба од теориско објаснување на фактите за релацијата помеѓу општеството и безбедноста (на општо теориско ниво), која релација содржински е одредена со нивното меѓусебно влијание. Значи, суштината, односно една од клучните точки на проблемот на релацијата помеѓу општеството и безбедноста се состои во нивното меѓусебно влијание кое е генерирано од релациите, односно од мрежата на релации помеѓу безбедноста како посебна општествена појава и другите општествени појави.

… ПОВЕЌЕ

УСТАВНО УРЕДУВАЊЕ – ПРИМЕР ОД СТАРАТА МАКЕДОНСКА ДРЖАВА

Устав или Уставни конвенции?

Во современиот свет сме запознаени дека сега постојат два типа на устави. Едниот претставува устав кој на еден свечен настан официјално е прогласен, и со тоа го нарекуваат како пишан устав и устав кој нема свечено прогласување, туку е граден со конвенции низ текот на времето, и го нарекуваат како непишан устав.

Во моментов преовладуваат формалните пишани устави. Но пишаните устави се релативно нова појава во уредувањето на односите помеѓу властите во едно општество. Главни покренувачи на оваа појава се Француската Револуција, со која денес речиси сите држави се идентификуваат, губејќи ја својата автентичност во уредувањето на односите, заедно со Американската Револуција која во тој период во голем дел ги прати идеите на Сен-Симон и Џон Лок. Со тоа разбираме дека овој тип на свечено прогласен устав, е западен модел за уредување на односите во државата и општеството.

Пред да се случат овие настани од мундијалната историја, низ светот претходно, речиси неколку милениуми од материјално-пишаната историја, бележиме доминација на уредување на односите со конвенции. Конвенцијата доколку се употреби во уредувањето на односите во државата, означува договор со правила во кој страните на кои се повикуваат правилата мораат да ги следат и почитуваат.

За задржување на својата автентичност, Англија претставува добар пример, каде што имаме серија на „стари” правила од нивниот непишан Устав кои се во примена и денес. Тука се познатите Magna Carta Libertatum и Habeas Corpus Act, договори или правила со кои се уредиле односите преку усогласување помеѓу тогашните лордови – општествената елита и носителот на извршната власт – монархот/King.

… ПОВЕЌЕ

ПОЛИТИЧКИОТ МАТРИКС И ПОЛИТИЧКАТА ВИСТИНА ВО МАКЕДОНИЈА

Поим за матрикс, и негов израз во наши општествени услови

Имаме повеќе дефиниции кои можеме да ги пронајдеме доколку пребаруваме по интернетот за „Матриксот” како филозофски поим. Серијалот на истоименуваниот многу популарен филм, ни зборува за буквална лажна (просторна и предметна) реалност. Дури и начинот на кој е прикажуван истиот, укажува дека сценаристот на филмот најверојатно е поттикнат од Светите Списи кои зборуваат на друг јазик и форма за иста или слична работа. Дефинициите од „Merriam-Webster” можат полесно да ни ја откријат суштината на овој поим. Особено за нас во овој случај се погодни првите две дефиниции кои матриксот го опишуваат како:

1) нешто (како што e ситуација или збир на услови), во кое се развива нешто друго или формира” и

2) нешто во форма на шема со линии и простори”. 

Без разлика која од овие две ке ни помогне полесно да го разбереме поимот матрикс, истиот е многу очигледен дека се случува во нашето општество, кое го разорува, одвојува од вистината и поларизира до крајност во повеќегодишен период. Двете развиени „нешта” во облик на форма или простор, или гледишта кон работите во политичко-општествена смисла, особено станаа очебијни и се појавуваат во медиумскиот простор сѐ почесто со позажестена реторика тие чудовишни матрикса/чудовишни нешта, по условно кажано нерешениот резултат од последните собраниски избори во Македонија, изразувајќи си го својот развиен „простор/ум”, развиен кај некого (поголем број) од стварна заблуда предизвикана од необразуваност или незапознаеност, или пак од патос (емоции) предизвикан од ласкање, страв од осаменост и осуда, а кај други (во помал број: оние „матрикс-развивачите”) од лукави намери и мотиви. Тие два чудовишни матрикса, неможеме никако друго да ги именуваме, освен по име на нивните развивачи – македонските партии. Едниот е условно речено „вмровски матрикс”, а другиот „сдсмовски”. Би можеле да ги именуваме и по име на партиските лидери, но во процесот на развивањето се гледа дека учествуваат повеќе интересовни групировки.

… ПОВЕЌЕ